Vilijam Barouz

Vilijam Barouz (1914 – 1997) je bio pisac i vizuelni umetnik, bitnik koji sa ostalim bitnicima nema gotovo ništa zajedničko. Nekonvencionalan po životnim shvatanjima, transgresivan u pristupu kreativnom činu, ostao je upamćen kao veliki eksperimentator u jeziku i umetnosti. U književnosti se služio dadaističkim sredstvima; cut-up tehnikom koja kolažnim kombinovanjem isečaka od postojećeg teksta pravi novi tekst i fold-in tehnikom vertikalnog savijanja i kombinovanja.

Američku književnost Barouz je diplomirao na Univerzitetu Harvard. Po Ginzbergovom nagovoru počinje da piše o svojim iskustvima, koji će biti objavljeni u romanu Džanki 1953. godine. Roman Goli ručak objavio je 1959. u Parizu, a posle niza suđenja zbog opscenosti, biva objavljen u SAD tek 1966. Tada već slavan, putuje u London i Njujork, gde drži predavanja iz kreativnog pisanja. Barouzova slava tokom sledećih godina raste, postaje član Američke akademije za likovne umetnosti i književnost, ide na turneje i stiče status pop-ikone i „kuma bitnika i pankera”.

Uz pomenute naslove prevedene su takođe knjige: Peško (Četvrti talas, 1998), Knjiga snova (Kalahari books, 1998), Gradovi crvene noći (Fabrika knjiga, 2010), Mesto mrtvih puteva (Fabrika knjiga, 2011), Queer (Rende, 2012) A nilski konji su se skuvali u svojim bazenima (Rende, 2013), Zapadne zemlje (Fabrika knjiga, 2015). Fakultet za medije i komunikacije je 2018. godine objavio njegov esej iz dva dela – o isečcima sa video trake, njihovoj montaži i mogućim upotrebama – Od Votergejta do Rajskog vrta i Elektronska revolucija.

Pisana reč je virus koji je omogućio nastanak usmene reči.